data-nosnippet>
U POLOVNOJ KNJIZI PRONAŠLA SAM FOTOGRAFIJU SVOG MUŽA SA BEBOM — NA POLEĐINI JE PISALO: „TATA, ČEKAM TE VEĆ 24 GODINE“…
Volim stare knjige i često ih kupujem na buvljaku.
Jedne subote pronašla sam roman koji sam godinama tražila.
Prodavac je tražio samo tri eura.
Kod kuće sam počela da ga listam.
Između stranica ispala je fotografija.
Na njoj je bio muškarac od dvadesetak godina sa bebom u naručju.
Odmah sam ga prepoznala.
BIO JE TO MOJ MUŽ MARKO.
Zajedno smo dvadeset dvije godine.
Imamo dvoje djece.
Nikada mi nije rekao da je prije mene imao dijete.
Okrenula sam fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„TATA, ČEKAM TE VEĆ 24 GODINE. — NINA“
Pomislila sam da je neka neslana šala.
Kada se Marko vratio s posla, stavila sam fotografiju ispred njega.
Čim ju je ugledao, ispustio je ključeve.
„Odakle ti ovo?!“
„Bila je u knjizi.“
„Kojoj knjizi?“
Pokazala sam mu je.
Marko je problijedio.
„Tu knjigu sam poklonio prije skoro trideset godina.“
„Ko je Nina?“
Nije odgovorio.
„Marko, imaš li kćerku?“
„Ne.“
„Onda objasni fotografiju.“
Sjeo je.
„Ta beba nije Nina.“
„Ko je onda?“
„Moj brat.“
Zbunila sam se.
„Nikada nisi imao brata.“
„Imao sam.“
Rekao mi je da se njegov mlađi brat zvao Aleksandar i da je kao beba odveden kod rođaka u drugi grad.
„Zašto?“
„Roditelji nikada nisu htjeli da pričaju o tome.“
„A ko je Nina?“
Marko je samo odmahnuo glavom.
„Ne znam.“
Ali nisam mu vjerovala.
Na posljednjoj stranici knjige pronašla sam broj telefona ispisan olovkom.
Pozvala sam.
Javila se žena.
„Halo?“
„Tražim Ninu.“
Nastala je tišina.
„Ko ste vi?“
„Pronašla sam fotografiju sa vašim imenom.“
Žena je tiho upitala:
„Je li Marko sa vama?“
Zaledila sam se.
„Poznajete mog muža?“
Prekinula je vezu.
Pet minuta kasnije stigla mi je poruka sa istog broja:
„NEMOJTE MU REĆI DA STE ME POZVALI. DOĆI ĆU SUTRA.“
Sljedećeg jutra Marku sam rekla da idem kod prijateljice.
Umjesto toga otišla sam u kafić gdje je Nina predložila da se nađemo.
Za stolom je sjedila žena od oko trideset godina.
Čim sam joj vidjela oči, nešto mi je bilo poznato.
„Vi ste Nina?“
Klimnula je.
Iz torbe je izvadila desetak fotografija.
Na svakoj je bio Marko.
„Odakle vam ovo?“
„Od moje majke.“
„Ko je vaša majka?“
Nina mi je pokazala fotografiju mlade žene.
Prepoznala sam je.
Bila je to Sanja, Markova prijateljica iz mladosti.
Prisustvovala je čak i našem vjenčanju.
„Marko mi je rekao da ste vi njegova kćerka.“
Nina se gorko nasmijala.
„Nisam.“
„Pa zašto na fotografiji piše ‘tata’?“
„Zato što sam cijeli život vjerovala da jeste.“
„A nije?“
„Prije dvije godine uradila sam DNK test.“
„Ko vam je onda otac?“
Nina je izvadila još jednu fotografiju.
Na njoj je bio Markov otac — moj pokojni svekar.
„Ne razumijem.“
„Marko nije moj otac.“
Zastala je.
„Marko je moj BRAT.“
Ostala sam bez riječi.
„Hoćete reći da je vaš otac bio Markov otac?“
Klimnula je.
„Marko to zna?“
„Saznao je prije dvije godine.“
„I ništa mi nije rekao?“
„Zato što postoji još nešto.“
Nina mi je pružila staro pismo.
Pisala ga je njena majka Sanja.
U njemu je stajalo:
„Ako Nina ikada sazna ko joj je otac, mora saznati i za Aleksandra.“
Sjetila sam se bebe sa fotografije.
„Markovog brata?“
„Da.“
„Gdje je Aleksandar?“
Nina je pogledala prema ulazu u kafić.
„Upravo dolazi.“
Okrenula sam se.
Ušao je muškarac približno Markovih godina.
Izgledao je nevjerovatno slično mom mužu.
Sjeo je pored Nine.
„Vi ste Aleksandar?“
„Jesam.“
„Zašto vas je porodica odvela kada ste bili beba?“
Pogledao je Ninu.
„Zato što ja nisam bio njihovo dijete.“
„Kako to mislite?“
Iz torbe je izvadio dva izvoda iz matične knjige rođenih.
Jedan je bio njegov.
Drugi Markov.
Na oba dokumenta bilo je nešto precrtano.
„Šta je ovo?“
Aleksandar je rekao:
„Naši roditelji su prije mnogo godina zamijenili dvije bebe.“
„Zašto bi to uradili?“
„To još pokušavamo saznati.“
U tom trenutku vrata kafića su se otvorila.
Marko je ušao.
Pogledao mene, Ninu i Aleksandra.
„Znao sam da ćeš je pronaći.“
Ustala sam.
„Dvadeset dvije godine živim s tobom. Hoću cijelu istinu.“
Marko je sjeo.
„Onda moraš znati da knjigu nisi slučajno pronašla.“
„Šta?“
„Nina ju je ostavila na buvljaku.“
Pogledala sam je.
Klimnula je.
„Zašto?“
Marko je spustio pogled.
„Zato što niko od njih nije mogao da ti kaže direktno.“
„Da mi kaže šta?“
Aleksandar mi je pružio posljednju fotografiju.
Na njoj je bila moja majka sa Markovim roditeljima.
U naručju je držala novorođenu bebu.
Na poleđini je pisalo moje ime.
„MILICA — 1981.“
Zaledila sam se.
„Zašto je moja majka na fotografiji sa vašim roditeljima?“
Niko nije odgovorio.
„MARKO?!“
Muž me je pogledao.
„Zato što priča o zamijenjenim bebama nije počela sa Aleksandrom.“
„Nego sa kim?“
Marko je pokazao prema meni.
„Sa tobom.“
I tada sam shvatila da fotografija pronađena u staroj knjizi možda nije trebalo da mi otkrije njegovu prošlost.
Trebalo je da mi otkrije MOJU…
