data-nosnippet>
DOK SAM MIJENJALA STARO OGLEDALO U KUĆI SVOJIH RODITELJA, IZA NJEGA SAM PRONAŠLA KOŠULJICU ZA BEBU I PORUKU: „AKO SE IVANA IKADA VRATI, NEMOJ JOJ REĆI DA JE MILICA ŽIVA“…
Poslije smrti mog oca, majka je odlučila renovirati staru porodičnu kuću.
Pomagala sam joj da iznesemo namještaj.
U hodniku je godinama visilo veliko ogledalo koje niko nikada nije pomjerao.
Kada smo ga skinule, iza njega je ispala mala požutjela koverta.
Unutra se nalazila dječja bolnička narukvica, košuljica za novorođenče i presavijena poruka.
Prepoznala sam očev rukopis.
Pisalo je:
„AKO SE IVANA IKADA VRATI, NEMOJ JOJ REĆI DA JE MILICA ŽIVA.“
Zaledila sam se.
Ja se zovem Milica.
„Mama, ko je Ivana?“
Majka je ispustila kutiju koju je držala.
„Gdje si to pronašla?“
Pokazala sam joj poruku.
Lice joj je problijedjelo.
„Tvoj otac je obećao da je to spalio.“
„Ko je Ivana?!“
„Neko iz prošlosti.“
Uzela sam dječju narukvicu.
Na njoj je pisalo:
„IVANA JOVANOVIĆ — ŽENSKO DIJETE.“
Datum je bio datum MOG ROĐENJA.
„Mama, zašto je na ovoj narukvici moje rođenje?“
Nije odgovorila.
Samo je otišla u svoju sobu i zaključala vrata.
Te večeri sam pretražila očev stari radni sto.
U zaključanoj ladici pronašla sam album.
Na gotovo svakoj fotografiji bila je ista mlada žena.
Na posljednjoj fotografiji držala je trudnički stomak.
Na poleđini:
„Ivana — mjesec dana prije Milicinog rođenja.“
Ruke su mi se tresle.
Moja majka se zove Gordana.
Ko je onda žena koja je bila trudna neposredno prije mog rođenja?
Sljedećeg jutra otišla sam kod očeve najbolje prijateljice, tetke Rade.
Čim sam izgovorila ime Ivana, počela je da plače.
„Znala sam da ćeš jednog dana pronaći tu poruku.“
„Ko je ona?“
Rada je otvorila stari ormar i izvadila fotografiju.
Na njoj su bili moj otac, Gordana i Ivana.
„Tvoj otac je prvo bio u braku sa Ivanom.“
Nisam mogla vjerovati.
„Mama mi je rekla da mu je ona bila jedina žena.“
„Nije.“
„Je li Ivana moja majka?“
Rada je dugo ćutala.
„Moraš to pitati Gordanu.“
Vratila sam se kući.
Spustila sam fotografiju pred majku.
„Je li Ivana žena koja me rodila?“
Majka je počela da plače.
„Da.“
Jedna riječ srušila je sve što sam znala o sebi.
„Zašto ste mi rekli da si ti moja majka?“
„Jer sam te odgojila od trećeg dana života.“
„Šta se dogodilo Ivani?“
„Nestala je.“
„Kako majka samo nestane tri dana nakon poroda?!“
Gordana je iz ormara izvadila kovertu.
„Tvoj otac mi je ovo dao prije smrti.“
Unutra je bilo pismo.
Pisala ga je Ivana.
„Milice, ako ovo ikada pročitaš, znaj da te nisam ostavila svojom voljom.“
Prestala sam disati.
Nastavila sam čitati.
„Rečeno mi je da si umrla nekoliko sati nakon rođenja.“
Pogledala sam Gordanu.
„Njoj ste rekli da sam MRTVA?!“
„Ja nisam.“
„Ko onda jeste?“
„Tvoj otac.“
U tom trenutku neko je pozvonio.
Na vratima je stajala žena od oko šezdeset godina.
Čim me je ugledala, rukom je prekrila usta.
„Milica?“
Nisam morala pitati ko je.
Imale smo iste oči.
„Ivana?“
Počela je da plače.
„Bože… živa si.“
Zagrlila me kao da me poznaje cijelog života.
Gordana je stajala iza mene potpuno blijeda.
Ivana ju je pogledala.
„Ti si znala.“
„Nisam znala sve.“
„Dvadeset osam godina živjela si sa mojim djetetom!“
„Odgojila sam je kao svoju!“
„Dok sam ja svakog 14. aprila palila svijeću jer sam mislila da mi je kćerka mrtva!“
Nisam mogla slušati.
„Zašto bi tata uradio tako nešto?“
Ivana je otvorila torbu.
„Zato što je vjerovao da te štiti.“
„Od čega?“
Izvadila je fotografiju muškarca kojeg nikada nisam vidjela.
„Od njega.“
„Ko je to?“
„Čovjek zbog kojeg sam morala pobjeći.“
„Kakve on veze ima sa mnom?“
Ivana je pogledala Gordanu.
„Reci joj.“
Gordana je spustila glavu.
„Milice… čovjek kojeg si cijelog života zvala ocem nije tvoj biološki otac.“
Zaledila sam se.
„Ko je onda ovaj čovjek?“
Ivana je jedva izgovorila:
„Tvoj pravi otac.“
Pogledala sam fotografiju.
„Je li živ?“
Ivana nije odgovorila.
Umjesto toga pokazala je prema prozoru.
Preko puta naše kuće stajao je crni automobil.
Za volanom je sjedio sijedi muškarac.
„Ko je to?“
Ivana je šapatom rekla:
„On.“
„Kako zna da sam ovdje?“
„Zato sam došla.“
„Ne razumijem.“
Ivana me je uhvatila za ruku.
„Poruku iza ogledala nisi pronašla slučajno.“
„Šta?“
„Ja sam prije tri dana ušla u ovu kuću i stavila je tamo.“
Pogledala sam Gordanu.
„Kako je mogla ući?“
Gordana je ćutala.
Tada je Ivana izvadila ključ naše kuće.
„Jer ovo nikada nije bila Gordanina kuća.“
„Čija je onda?“
Pogledala me je pravo u oči.
„Tvoja.“
A tada je muškarac iz automobila izašao i krenuo prema našim vratima…
