data-nosnippet>
U STAROM KAPUTU POKOJNOG OCA PRONAŠLA SAM AVIONSKU KARTU NA SVOJE IME — DATUM JE BIO TRI GODINE PRIJE MOG ROĐENJA…
Poslije očeve smrti nisam imala snage da diram njegove stvari.
Njegov ormar ostao je potpuno isti skoro dvije godine.
Jednog dana odlučila sam da njegovu odjeću poklonim.
Dok sam praznila džepove starog zimskog kaputa, napipala sam nešto u unutrašnjoj postavi.
Bila je to mala koverta.
Unutra se nalazila stara avionska karta.
Pogledala sam ime putnika.
JELENA PETROVIĆ.
To je moje ime i prezime.
Ali karta je bila iz 1987. godine.
Ja sam rođena 1990.
Pomislila sam da postoji neka druga Jelena Petrović.
A onda sam pronašla fotografiju.
Na njoj je moj otac na aerodromu držao za ruku djevojčicu od možda šest godina.
Djevojčica je nevjerovatno ličila na mene.
Na poleđini je pisalo:
„Jelena — posljednji dan prije odlaska.“
Odmah sam otišla kod majke.
Spustila sam kartu i fotografiju na sto.
„Mama, ko je ova djevojčica?“
Čim je pogledala fotografiju, lice joj je problijedjelo.
„Gdje si to našla?“
„U tatinom kaputu.“
Uzela je fotografiju i počela da plače.
„Trebalo je da je uništi.“
„Ko je Jelena?“
„Ne želim razgovarati o tome.“
„I ja se zovem Jelena!“
Majka je ustala.
„To nema veze s tobom.“
Ali znala sam da laže.
Na internetu sam potražila broj leta sa karte.
Let je išao za Beč.
Sljedećeg dana otišla sam kod očeve starije sestre, tetke Milice.
Pokazala sam joj fotografiju.
Nije rekla ni riječ.
Samo je otišla u drugu sobu i vratila se sa starim albumom.
Otvorila ga je.
Na prvoj stranici bila je ISTA DJEVOJČICA.
„Tetka, ko je ona?“
Milica me pogledala.
„Tvoja sestra.“
Zaledila sam se.
„Nemam sestru.“
„Imala si.“
„Mama kaže da sam jedinica.“
Tetka je odmahnula glavom.
„Prije tebe postojala je još jedna Jelena.“
„Zašto su meni dali njeno ime?“
„To moraš pitati majku.“
„Je li umrla?“
Milica je dugo ćutala.
„Tako su svima rekli.“
„A šta se stvarno dogodilo?“
Pokazala je prema avionskoj karti.
„Tvoj otac ju je odveo u Beč.“
„Zašto?“
„Nikada nam nije rekao.“
U albumu sam pronašla adresu napisanu pored jedne fotografije.
Bila je u Beču.
Tri dana kasnije stajala sam pred vratima tog stana.
Otvorila mi je žena od oko četrdeset pet godina.
Kada me je ugledala, potpuno je problijedjela.
„Jelena?“
„Da.“
Žena se uhvatila za dovratak.
„Ne mogu vjerovati.“
„Poznajete me?“
Počela je da plače.
„Čekam te skoro trideset godina.“
Srce mi je počelo lupati.
„Ko ste vi?“
„Zovem se Jelena.“
Nisam mogla da govorim.
Stajale smo jedna naspram druge.
Imale smo iste oči.
Istu bradu.
Čak smo na istom mjestu imale mali mladež.
„Vi ste moja sestra?“
Klimnula je.
„Zašto su mi roditelji rekli da ste mrtvi?“
„Zato što ja nisam tvoja sestra.“
Zaledila sam se.
„Šta?“
Pustila me je unutra.
Na stolu je stajala fotografija mog oca.
Pored nje fotografija moje majke.
„Onda ko ste vi?“
Starija Jelena otvorila je ladicu i izvadila dokument.
Bio je to njen izvod iz matične knjige rođenih.
Ime oca bilo je isto kao moje.
Ali kada sam pogledala rubriku MAJKA, osjetila sam kako mi se noge odsijecaju.
Tamo je pisalo ime žene koju sam dobro poznavala.
MILICA PETROVIĆ.
Moja tetka.
„Tetka Milica je vaša majka?!“
Jelena je klimnula.
„A tvoj otac je moj otac.“
Nisam razumjela.
„Znači tata je imao dijete sa vlastitom sestrom?!“
Jelena je odmah odmahnula glavom.
„Milica nije njegova sestra.“
Soba se zavrtjela oko mene.
„Kako nije?“
„Čovjek kojeg si zvala ocem nije rođen u porodici Petrović.“
„O čemu pričate?“
Jelena je izvadila još jednu fotografiju.
Na njoj je moj otac kao mladić stajao pored nepoznatog bračnog para.
Na poleđini je pisalo:
„Naš sin Aleksandar, prije nego što postane Petar Petrović.“
Moj otac se zvao Petar.
„Zašto je promijenio identitet?“
„To je pitanje zbog kojeg sam cijeli život čekala tebe.“
„Zašto mene?“
Jelena mi je pružila posljednju kovertu.
Na njoj je rukopisom mog pokojnog oca pisalo:
„OTVORITI KADA DRUGA JELENA DOĐE U BEČ.“
Otvorila sam je.
Unutra je bilo pismo.
Prva rečenica glasila je:
„Jelena, ako si pronašla svoju imenjakinju, onda je vrijeme da saznaš da ni datum tvog rođenja nije onaj koji piše u dokumentima.“
Podigla sam pogled.
„Šta ovo znači?“
Starija Jelena je otvorila ormar i izvadila još jednu fotografiju.
Na njoj smo bile dvije djevojčice.
Jedna je bila ona.
A druga sam bila JA.
Fotografija je imala datum iz 1988. godine.
Dvije godine prije nego što sam, prema svim svojim dokumentima, uopšte bila rođena…
