…moj bivši dečko.
Čovjek sa kojim sam bila skoro šest godina i kojeg nisam vidjela otkako smo raskinuli. Nisam ni znala da se vratio u grad, a kamoli da radi baš u toj ordinaciji.
I on je mene odmah prepoznao. Na trenutak smo oboje samo ćutali.
„Ako ti je neprijatno, mogu pozvati koleginicu da obavi pregled“, rekao je potpuno profesionalno.
Iskreno, to mi je bilo najveće olakšanje koje sam mogla da čujem.
„Molim te“, odgovorila sam.
Pozvao je koleginicu, kratko joj objasnio situaciju i izašao iz ordinacije bez ijednog suvišnog pitanja.
Nakon pregleda srela sam ga u hodniku. Prišao mi je i nasmiješio se.
„Nisam baš ovako zamišljao naš prvi susret poslije toliko godina.“
Počela sam da se smijem. Nisam mogla da se zaustavim, a onda se nasmijao i on.
Popričali smo nekoliko minuta. Saznala sam da se oženio, da ima dvoje djece i da je srećan. Rekla sam mu da sam i ja nastavila dalje.
Kada smo se rastajali, pružio mi je ruku i rekao:
„Drago mi je što smo se sreli… mada je mjesto moglo biti malo manje neprijatno.“
Cijelim putem do kuće sam se smijala.
Od svih ljudi u gradu, baš moj bivši je morao da bude ginekolog u ordinaciji u koju sam tog dana zakazala pregled.
