…stariju ženu i dječaka od možda desetak godina. Sjedili su sklupčani u uglu, promrzli i preplašeni.
Kada smo ušli, žena je instinktivno privukla dječaka sebi. Podigao sam pušku, ali kada sam vidio njegov pogled, ruke su mi zadrhtale.
Moj saborac je viknuo da ih izvedemo napolje. Žena nas je molila da ih ne diramo. Govorila je da je dječak njen unuk i da su se sakrili jer nisu imali gdje da odu.
U tom trenutku više nisam vidio „drugu stranu“. Vidio sam baku koja pokušava da zaštiti dijete.
Spustio sam pušku.
Dao sam dječaku komad hljeba koji sam imao u torbi, a ženi pokazao put kojim mogu da odu dalje od borbi. Nikome nisam rekao šta sam uradio.
Prošle su godine. Rat se završio, život je krenuo dalje, ali taj podrum nikada nisam zaboravio.
A onda mi je, gotovo trideset godina kasnije, na vrata pokucao nepoznat čovjek.
Pogledao me je i pitao:
„Jeste li vi tokom rata bili u toj i toj jedinici?“
Srce mi je stalo.
Iz džepa je izvadio staru fotografiju žene i dječaka.
„Ovo sam ja“, rekao je pokazujući dječaka. „Moja baka mi je do smrti pričala o mladom vojniku koji je spustio pušku i pustio nas da odemo.“
Nisam znao šta da kažem.
Samo smo stajali jedan naspram drugog, a onda me je zagrlio.
Tog dana sam prvi put poslije mnogo godina zaplakao.
Jer sam shvatio da me rat jeste promijenio, ali da tog jutra ipak nisam dozvolio da mi oduzme ono najvažnije — čovjeka u meni.
