data-nosnippet>
Prvo je otvorila ormarić ispod lavaboa i počela nešto da traži. Pomislio sam da joj treba papir ili sredstvo za čišćenje, pa sam samo čekao da izađe.
Ali onda je uzela peškir, prišla tuš-kabini i rekla:
„Izvini, nisam znala da si unutra. Bez naočara skoro ništa ne vidim.“
U tom trenutku mi je sve postalo jasno. Uopšte nije shvatila da stojim iza zamagljenog stakla. Mislila je da je kupatilo prazno jer nije čula vodu – ja sam je, od šoka, nesvjesno zatvorio.
„Bako, ja sam ovdje!“, konačno sam viknuo.
Trgla se toliko da joj je peškir ispao iz ruke.
„Pa što ćutiš, dijete?! Prepade me!“
Počela je da se smije, a meni je od neprijatnosti došlo da propadnem kroz pod. Brzo je izašla i zatvorila vrata.
Kad sam završio kupanje i izašao, cijela porodica je već znala šta se dogodilo. Baba je sjedila za stolom i kroz smijeh svima prepričavala:
„Ja mislila nema nikoga, a on unutra stoji kao kip i ćuti!“
Od tada više nikada ne zaboravljam dvije stvari – da zaključam vrata kupatila i da svima glasno kažem kada idem pod tuš.
A baba me i danas, kad krenem prema kupatilu, kroz smijeh pita:
„Jesi li zaključao?“
