Učiteljica me pogledala i rekla:
„Gospođo, ja nikada nisam rekla da je vaš sin siromašan. Naprotiv, on se sam javio da donese nešto, ali su mu se dvojica dječaka počela smijati kada je rekao da će njegova mama napraviti domaću pitu.“
Zastala sam.
„Znači, nije bio izostavljen?“
„Nije. Mislim da ga je bilo sramota da vam kaže šta se zaista dogodilo.“
U tom trenutku vrata učionice su se otvorila. Moj sin je stajao na hodniku. Očigledno je čuo naš razgovor.
Prišao mi je spuštene glave.
„Mama, izvini. Nisam htio da ti kažem da su mi se smijali. Rekli su da svi drugi mogu donijeti skupe torte i kolače, a da ćemo mi sigurno donijeti nešto jeftino.“
Srce mi se steglo.
Spustila sam se pored njega i rekla:
„Sine, nikada se nemoj stidjeti onoga što imamo niti onoga što možemo napraviti svojim rukama.“
Sutradan je odnio pitu u školu.
Kada sam došla po njega, trčao je prema meni sa osmijehom.
„Mama! Nije ostao ni jedan komad!“
Učiteljica mi je kasnije ispričala da su čak i dječaci koji su mu se smijali tražili još.
Ali najvažnije se dogodilo na kraju časa.
Moj sin je ustao pred cijelim razredom i rekao:
„Možda moja mama ne može kupiti najskuplju tortu, ali je ovu pitu pravila cijelu noć zbog mene. Zato je meni najbolja.“
Učionica je utihnula.
A onda je jedno dijete počelo da aplaudira. Za njim drugo, pa treće.
Tog dana moj sin nije kući donio praznu tepsiju samo zato što je pita bila ukusna.
Donio je nešto mnogo važnije — osjećaj da se više nema čega stidjeti.
