…telefon da pogledam koliko je sati i shvatim da mi je autobus upravo otišao.
„Jao, zakasnila sam na bus!“
Dečko me pogleda i kaže:
„Ma nema veze, odvešću te ja.“
Njegov drug se nasmije i kaže:
„Eto, sad ipak imaš vremena da jedeš.“
Meni već neprijatno, ali stomak krči kao lud. Na kraju sjednem za sto.
Drug iznese tanjire, a ja počnem da jedem kao da nisam vidjela hranu tri dana.
Dečko me gleda i smije se.
„A nisi bila gladna?“
„Nisam… samo je dobro.“
Svi se smijemo.
Mislila sam da je to najveći blam te večeri.
Ali onda se otključavaju ulazna vrata.
Ulazi njegova mama.
Prvi put sam je vidjela.
Ja puna usta, u ruci komad hljeba, na stolu haos.
Dečko ustane:
„Mama, ovo je moja djevojka.“
Ja pokušavam brzo da progutam i ustanem, ali zakačim čašu.
Sok se prospe pravo po meni.
Njegova mama me gleda nekoliko sekundi.
Ja crvena kao paprika.
A onda kaže:
„Sine, lijepo si mi rekao da je fina i stidljiva, ali nisi rekao da je toliko gladna.“
Svi prasnu u smijeh.
Htjela sam da propadnem u zemlju.
Ali ona sjedne pored mene, uzme salvetu i pomogne mi da se obrišem.
„Opusti se, dijete. Ovdje niko nije stranac.“
Tada sam prvi put shvatila koliko je zapravo prijatna žena.
Godine su prošle.
Taj dečko danas je moj muž.
Njegov drug koji je tada spremao hranu bio nam je kum na vjenčanju.
A njegova mama i danas, svaki put kada dođemo kod nje, prvo pita:
„Jesi li gladna?“
Ja joj uvijek odgovorim:
„Nisam.“
A ona se nasmije i kaže:
„Dobro, onda ću spremiti duplu porciju.“
I svaki put se svi ponovo smijemo istoj priči.
A ja sam naučila jedno:
Kad si gladan — jedi. Mnogo je manji blam pojesti tanjir hrane nego glumiti da nisi gladan i onda zakasniti na autobus.
