— Bože me sačuvaj, Ružo! Pa ti još uvek živiš u ovoj rupi? Zar te nije sramota da me dočekaš u blatu? — rekao je Milan izlazeći iz svog novog Mercedesa, pazeći da ne isprlja lakovane cipele.
Nije bio u rodnom selu skoro trideset godina. Otišao je mlad u Beč, počeo kao običan radnik, a kasnije otvorio građevinsku firmu. Godinama se hvalio uspjehom, skupim automobilima i kućama koje je kupovao. U selo se gotovo nikada nije vraćao.
Njegova sestra Ruža ostala je u staroj roditeljskoj kući.
Kada ga je ugledala na kapiji, obrisala je brašnjave ruke o kecelju i potrčala prema njemu.
— Milane, brate moj! Neka si ti meni došao. Kuća je mala, ali srce nije tijesno.
Raširila je ruke da ga zagrli.
Milan se izmakao.
— Polako s tim brašnom. Ovaj sako košta više nego pola tvoje kuće.
Ružin osmijeh na trenutak je nestao, ali ništa nije rekla.
Milan je ušao unutra i pogledao stare zidove, drveni sto i peć na kojoj se krčkao pasulj.
— Kako možeš ovako živjeti? Ja imam tri kuće, dvije vile s bazenom, a ti još kuvaš na ovoj staroj peći.
— Meni je dobro — mirno odgovori Ruža. — Imam koliko mi treba.
Milan se nasmijao.
— To ljudi govore kad nemaju ništa.
Tada su se vrata otvorila.
U kuću je utrčalo nekoliko djece iz komšiluka.
— Tetka Ružo, je li gotova pogača?
Za njima je došla starija komšinica noseći teglu pekmeza, a zatim još nekoliko ljudi.
Jedan čovjek donio je drva. Drugi vreću krompira.
Svi su Ružu grlili i zahvaljivali joj.
Milan ih je zbunjeno posmatrao.
— Šta je ovo?
— Ništa posebno — rekla je Ruža. — Nedjeljom jedemo zajedno. Ko ima donese, ko nema, opet jede.
Ruža je iznijela veliki lonac pasulja i tek pečenu pogaču.
Djeca su sjela za sto.
Niko nije obraćao posebnu pažnju na Milanov automobil, sat ili odijelo.
Prvi put nakon mnogo godina osjetio je da njegov novac nikoga nije impresionirao.
Izvadio je debeli kožni novčanik.
— Dobro, dosta ove predstave.
Izvukao je nekoliko novčanica od po sto eura i bacio ih na sto.
— Evo ti, Ružo. Kupi sebi nešto. Kupi ovoj djeci meso. Sramota me je da gledam kako živite. Ja imam, pa mogu da dijelim.
U prostoriji je nastala tišina.
Ruža je pogledala novac.
Zatim Milana.
Polako je skupila novčanice svojim brašnjavim rukama i gurnula ih prema njemu.
— Uzmi svoj novac, brate.
— Nemoj glumiti ponos. Znaš li ti koliko je ovo?
— Znam.
— Pa zašto nećeš?
Ruža ga je pogledala pravo u oči.
— Zato što si došao da pokažeš koliko ti imaš, a nisi pitao šta meni treba.
Milan je zaćutao.
— Trideset godina, Milane. Trideset godina nisi pitao jesam li živa, jesam li bolesna, imam li s kim popiti kafu. Kad nam je majka umirala, zvala sam te. Rekao si da imaš važan posao. Kad smo je sahranjivali, nisi došao.
Milan je spustio pogled.
— Poslao sam novac.
— Jesi. Ali majka nije tražila novac. Tražila je sina.
U kući se više ništa nije čulo.
Ruža je nastavila:
— Kad mi je muž umro, opet si poslao novac. Kad sam ostala sama, opet novac. Uvijek si slao ono čega imaš najviše, a nikada ono što je meni trebalo.
— A šta ti je trebalo? — tiho upita Milan.
Ružine oči napuniše se suzama.
— Brat.
Ta jedna riječ pogodila ga je jače od svega.
Milan je pogledao oko sebe. Djeca su dijelila komade pogače. Komšija je starici sipao pasulj. Ljudi koji gotovo ništa nisu imali dijelili su sve što imaju.
A on, čovjek sa tri kuće, skupim automobilom i punim novčanikom, odjednom se osjećao siromašnije od svih njih.
Tada je jedna djevojčica prišla Ruži.
— Tetka Ružo, mogu li dobiti još malo hljeba za brata? Mama danas nema šta da mu spremi.
— Naravno, dušo.
Ruža joj je zamotala pola pogače.
Milan je gledao i jedva izgovorio:
— Ti njih hraniš?
— Kad mogu.
— A od čega?
Ruža se nasmiješila.
— Nekad ja njima, nekad oni meni. Tako selo živi.
Milan je polako vratio novac u novčanik.
Prvi put toga dana nije imao šta da kaže.
Ustao je i izašao napolje.
Ruža je pomislila da odlazi.
Ali nekoliko minuta kasnije ponovo su se otvorila vrata.
Milan je stajao na pragu bez sakoa. Skinuo je skupe cipele i ostavio ih pored vrata.
— Ima li još tog pasulja?
Ruža ga je pogledala.
— Za tebe uvijek ima.
Sjeo je među ostale.
Te večeri Milan nije otišao u hotel koji je rezervisao u gradu.
Prespavao je u svojoj staroj sobi.
Ujutro ga je Ruža pronašla u dvorištu kako popravlja rasklimanu ogradu.
— Šta radiš?
— Ono što sam trebao uraditi prije trideset godina.
Ostao je još nekoliko dana.
Prije povratka u Beč zagrlio je sestru. Ovoga puta nije gledao ni brašno na njenim rukama ni svoje odijelo.
— Ružo, oprosti mi.
Ona ga je samo čvršće zagrlila.
Od tada Milan više nije slao koverte pune novca umjesto sebe.
Dolazio je.
Nekada na sedam dana, nekada samo na vikend.
A kada bi ga neko u Beču pitao koja mu je kuća najvrijednija, više nije pričao o vilama i bazenima.
Pokazao bi fotografiju male stare kuće u selu i rekao:
— Ova. Jer sam tek tamo shvatio da čovjek može imati sve što se može kupiti, a opet biti siromašan ako nema kome da se vrati.
