Kad smo stigli u banju, tetka je počela da traži nešto po zadnjem sjedištu.
„Čekaj, gdje mi je druga cipela?“
U tom trenutku mi se sve okrenulo u stomaku.
„Kakva cipela?“ pravio sam se lud.
„Pa ona koju sam ponijela da se preobujem! Jednu sam stavila u torbu, a drugu sam spustila ispod sjedišta dok smo kretali.“
Shvatio sam šta sam uradio.
Cijelim putem sam mislio da spašavam druga od katastrofe, a zapravo sam kroz prozor izbacio tetkinu cipelu.
Nisam imao hrabrosti da joj priznam.
Rekao sam da je vjerovatno ostala kod kuće i obećao da ću joj kupiti nove.
Mislio sam da je tu kraj.
Ali kada sam se vratio kući, žena me je dočekala na vratima.
U ruci je držala žensku minđušu.
„Našla sam ovo u autu.“
Zaledio sam se.
Bio sam siguran da sam prethodno sve pregledao.
„Nije ono što misliš“, rekao sam.
„A šta treba da mislim?“
Nisam mogao da joj kažem istinu bez odavanja druga.
Te večeri sam ga nazvao.
„Brate, moraš sam da joj kažeš šta si radio s mojim autom.“
Sa druge strane je nastala tišina.
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Zato što minđuša nije od djevojke s kojom sam bio.“
Odjednom mi ništa nije bilo jasno.
„Čija je onda?“
Dugo je ćutao, a zatim rekao ime žene koju sam poznavao.
Kada sam ga čuo, sjeo sam.
„Jesi li ti normalan?!“
U tom trenutku supruga je stajala iza mene.
Čula je ime.
Telefon mi je ispao iz ruke.
Pogledala me je i samo rekla:
„Zašto tvoj drug ima minđušu moje sestre u našem automobilu?“
Tada sam shvatio da cipela koju sam izbacio kroz prozor možda uopšte nije bila najveći problem tog dana…
