…svog tatu kako kleči pored kreveta i pokušava da mami zakopča haljinu.
Zaledila sam se na vratima.
Mama me je ugledala i počela da se smije.
„Šta ti radiš ovdje? Zar nisi u školi?“
Pogledala sam tatu. Bio je sav crven u licu i jedva je hvatao vazduh.
„A kakvi su ono zvukovi bili?“
Mama je prasnula u smijeh.
„Leđa su mi se ukočila! Tvoj otac pokušava da mi pomogne da se spremim za pregled.“
Tata se uspravio i uhvatio za krsta.
„A ova tvoja majka kuka kao da je porođaj.“
Nisam znala da li da se smijem ili propadnem u zemlju od neprijatnosti.
„Ja sam mislila…“
Mama me odmah prekinula:
„Bolje da ne znam šta si mislila.“
Kasnije sam saznala da se mama nekoliko dana žalila na jake bolove u leđima, ali mi ništa nije govorila da me ne brine.
Tata je tog dana uzeo slobodno kako bi je odvezao doktoru.
Srećom, nije bilo ništa ozbiljno. Dobila je terapiju i poslije nekoliko dana bilo joj je mnogo bolje.
Uveče smo sjedili zajedno za stolom.
Mama je pogledala tatu i rekla:
„Čuješ li ti šta naša kćerka misli o nama?“
„Ne želim ni da znam“, odgovorio je.
Svi smo se počeli smijati.
A ja sam shvatila koliko sam pogriješila što sam iz nekoliko zvukova odmah napravila čitavu dramu u glavi.
Najviše me iznenadilo nešto drugo.
Godinama sam gledala tatu samo kroz njegov izgled i pitala se šta mama vidi u njemu.
Tog dana sam dobila odgovor.
Vidjela sam čovjeka koji je uzeo slobodan dan, pomagao svojoj ženi da se obuče, odvezao je doktoru i cijeli dan brinuo o njoj.
Mama ga nije izabrala zato što je najzgodniji muškarac na svijetu.
Izabrala ga je zato što je čovjek na kojeg može da se osloni.
Tog dana sam konačno shvatila kako je moj tata osvojio moju mamu — ne izgledom, nego načinom na koji je voli.
