…odmah bih se nasmejao i rekao: „Ma nema problema, samo sam pitao.“ Platio bih račun, ispratio je kući i više joj se uglavnom ne bih javljao.
Godinama sam mislio da je to savršena taktika. U mojoj glavi sve je bilo jednostavno: ako pristane, sviđam joj se; ako odbije, ne želi ništa sa mnom.
A onda sam upoznao nju.
Veče je bilo savršeno. Smijala se mojim pričama, gledala me pravo u oči i djelovalo je da između nas postoji nešto posebno. Kada sam izgovorio svoju uobičajenu rečenicu, samo me je pogledala i rekla:
„Ne.“
Automatski sam se nasmiješio, platio račun i pomislio: još jedna koja nije zainteresovana.
Dok smo čekali taksi, iznenada me je pitala:
„Hoćeš li me pozvati sutra?“
Zbunio sam se.
„Mislio sam da nisi zainteresovana.“
Nasmejala se.
„Jesam. Samo zato što ne želim večeras kod tebe ne znači da ne želim ponovo da te vidim.“
Ta jedna rečenica potpuno je srušila moju „taktiku“.
Shvatio sam koliko sam ljudi godinama pogrešno procjenjivao. Odbijanje jednog prijedloga nije odbijanje osobe. Nekome treba više vremena, neko ima svoje granice, a neko jednostavno želi da vidi da li ti je stalo i poslije prvog izlaska.
Pozvao sam je sljedećeg dana.
Danas smo zajedno već četiri godine.
A onu svoju „savršenu taktiku“ odavno više ne koristim.
