SNAHA JE SVEKRVI TRAŽILA NOVAC ZA UNUKOVU ŠKOLARINU – A ONDA JE BAKA SLUČAJNO OTKRILA DA JE NOVAC OTIŠAO NA SASVIM DRUGU ADRESU
Rada je imala sedamdeset četiri godine i sina jedinca, Miroslava.
Miroslav je sa suprugom Biljanom i sedamnaestogodišnjom kćerkom živio u gradu.
Jednog dana Biljana je došla kod svekrve zabrinuta.
„Mama, Milica želi upisati privatnu školu. Nedostaje nam 5.000 maraka za školarinu.“
Rada je godinama čuvala novac za renoviranje kuhinje.
Ali kada je čula da je u pitanju unukino školovanje, nije razmišljala.
Sutradan je snahi dala 5.000 maraka.
„Kuhinja može čekati. Škola ne može.“
Biljana ju je zagrlila.
„Milica će vam jednog dana biti zahvalna.“
Prošla su skoro četiri mjeseca.
Jednog dana Milica je došla kod bake.
Rada ju je upitala:
„Kako ti se sviđa nova škola?“
Djevojka ju je zbunjeno pogledala.
„Kakva nova škola, bako? Ostala sam u staroj.“
Rada je zastala.
„Ali tvojoj majci sam dala 5.000 maraka za školarinu.“
Milica je problijedjela.
„Bako… mama mi je rekla da ti ništa ne govorim o tom novcu.“
Rada je osjetila kako joj srce ubrzano lupa.
„Zašto?“
Djevojka je izvadila telefon.
„Prije nekoliko dana slučajno sam vidjela ovo.“
Pokazala joj je fotografiju bankovne potvrde koju je pronašla među majčinim dokumentima.
Na njoj je bila uplata od 4.800 maraka.
Ali novac nije otišao školi.
Uplaćen je na račun nepoznatog muškarca.
Te večeri Rada je pozvala sina.
„Miroslave, znaš li ti kome je Biljana poslala moj novac?“
Sin je zaćutao.
„Kakav tvoj novac?“
Kada mu je objasnila, odmah je pozvao suprugu.
Biljana je stigla pola sata kasnije.
Miroslav je stavio potvrdu pred nju.
„Ko je ovaj čovjek?“
Biljana je problijedjela.
„Mogu objasniti.“
„Onda objasni.“
Dugo je ćutala.
A onda je rekla nešto zbog čega je Miroslav ustao od stola:
„Taj čovjek nije stranac. Ti ga poznaješ.“
Rada je pogledala sina.
Jer po njegovom izrazu lica odmah je shvatila da 5.000 maraka više nije najveći problem u toj kući.
