Poruka je glasila:
„Ne brini, neću praviti scenu. Samo mi je žao što nisi imao hrabrosti da mi ovo kažeš ranije.“
Iskreno, očekivao sam psovke, prijetnje, pozive njene porodice. Umjesto toga – ništa.
Sutradan sam joj poslao poruku da želim da razgovaramo uživo.
Odgovorila je:
„Nema potrebe. Šest godina smo razgovarali. Da smo znali riješiti probleme, ne bismo došli dovde.“
Ta rečenica me pogodila.
Prošlo je nekoliko sedmica. Vratio sam prsten, otkazao putovanje i pokušavao da nastavim život.
Onda sam preko zajedničkog prijatelja saznao nešto što nisam očekivao.
„Znaš da je ona već mjesecima razmišljala da otkaže vjenčanje?“
„Kako misliš?“
„Govorila je da vas brak neće spasiti.“
Zanijemio sam.
Znači oboje smo razmišljali isto, ali nijedno nije imalo hrabrosti da to kaže.
Nakon dva mjeseca slučajno smo se sreli u kafiću.
Prišla mi je.
„Kako si?“
„Bolje. Ti?“
„Isto.“
Sjeli smo.
Prvi put poslije mnogo godina razgovarali smo bez svađe.
„Znaš šta je najtužnije?“ rekla je.
„Šta?“
„Da smo posljednjih godinu dana više vremena trošili pokušavajući da dokažemo ko je kriv nego pokušavajući da budemo srećni.“
„Zašto mi nisi rekla da želiš odustati?“
„Iz istog razloga zbog kojeg ti nisi rekao meni. Šest godina je dugo. Bilo nas je strah da priznamo da možda više ne funkcionišemo.“
Pitao sam je nešto što me dugo mučilo:
„Mrziš li me zbog toga što sam te ostavio baš tog dana?“
„Bila sam bijesna. Ali danas? Ne.“
„Zašto?“
„Jer bih vjerovatno napravila istu stvar nekoliko minuta kasnije.“
Nasmejao sam se od nevjerice.
„Ozbiljno?“
Izvadila je telefon i pokazala mi poruku koju je tog jutra napisala najboljoj prijateljici, ali je nikada nije poslala meni:
„Ne mogu da se udam za njega. Volim ga, ali ovako više ne možemo.“
Tada mi je sve postalo jasno.
Nismo izgubili šest godina.
Imali smo šest godina koje su bile dobre dok su bile dobre.
Samo smo predugo pokušavali da spasimo nešto što je već završilo.
Godinu dana kasnije saznao sam da je u novoj vezi.
I ja sam upoznao nekoga.
Jednog dana mi je stigla njena poruka:
„Čula sam da si srećan. Drago mi je.“
Odgovorio sam:
„I meni je drago zbog tebe.“
Nikada više nismo razgovarali.
Ali danas, kada me neko pita da li se kajem što sam pobjegao sa vlastitog vjenčanja, kažem:
„Kajao bih se mnogo više da sam iz straha rekao ‘da’ osobi sa kojom smo oboje već znali da treba da kažemo ‘zbogom’.“
