Na izlasku je zastala i pitala me skromno:
„Da li biste mogli da sačekate desetak minuta? Moram samo nešto da završim, a onda bih se vratila istim taksijem.“
Rekao sam joj da nema problema.
Ušla je u jednu stariju zgradu, a ja sam ostao u automobilu. Prošlo je deset, pa petnaest minuta. Već sam pomislio da se neće vratiti kada se pojavila na ulazu.
Ali sada nije bila sama.
Pored nje je hodala starija žena oslanjajući se na štap. Djevojka ju je pažljivo držala pod ruku.
Otvorio sam im vrata.
„Ovo je moja baka“, rekla je. „Vodim je na pregled.“
Tokom vožnje baka me je nekoliko puta pogledala kroz retrovizor.
Odjednom me upitala:
„Kako se zoveš?“
Kada sam joj rekao ime i prezime, potpuno je problijedjela.
„Čiji si ti sin?“
Rekao sam joj ime pokojnog oca.
Ženi su se oči napunile suzama.
„Znala sam.“
Djevojka ju je zbunjeno pogledala.
„Bako, šta ti je?“
Starica je otvorila torbu i izvadila staru fotografiju.
Na njoj je bio moj otac kao mladić, pored žene koju nisam poznavao.
„Ovo sam ja“, rekla je baka.
Nisam mogao vjerovati.
Objasnila mi je da su ona i moj otac prije više od četrdeset godina bili veoma bliski, ali ih je život razdvojio.
Tada je djevojka iznenada rekla:
„Zato sam baš njega izabrala.“
Pogledao sam je.
„Kako misliš izabrala?“
Iz torbe je izvadila papir na kojem su bili zapisani moje ime, broj taksija i registracija automobila.
Shvatio sam da naš susret nije bio slučajan.
„Tražimo vas već mjesecima“, rekla je.
A onda mi je baka otkrila šta joj je moj otac ostavio neposredno prije smrti i zašto je insistirala da to preda upravo meni…
