…moja učiteljica.
Samo što je sada bila mnogo starija, umornog lica i sa fasciklom dokumenata u rukama.
Nekoliko sekundi smo se samo gledali.
„Vi ste… profesorica Marija?“
Pogledala me pažljivije.
„Jesam. A ti si…“
Izgovorio sam svoje ime.
Stavila je ruku preko usta.
„Bože, pa ti si onaj dječak koji je stalno zaboravljao ručak.“
Nasmijao sam se, ali oči su mi se napunile suzama.
„Nisam ga zaboravljao. Nisam imao novca.“
Spustila je pogled.
„Znala sam.“
Tada sam je pitao zašto je iznenada napustila školu.
Ispričala mi je da joj se muž teško razbolio i da su morali preseliti u drugi grad. Godinama je brinula o njemu, a nakon njegove smrti ostala je sama.
Sada je došla kod mene zbog pravnog problema sa stanom.
„Koliko će me koštati savjet?“ pitala je tiho.
Pogledao sam ženu koja mi je nekada svakog dana donosila sendvič, voće ili nešto toplo, a nikada nije dozvolila da se zbog toga osjećam siromašno.
„Ništa.“
„Ne mogu to prihvatiti.“
„Možete. Vi ste meni već platili prije mnogo godina.“
Zbunila se.
„Čime?“
„Ručkovima koje nikada nisam zaboravio.“
Zaplakala je.
Preuzeo sam njen slučaj i pomogao joj da riješi problem.
Kada je sve bilo gotovo, donijela mi je malu kesu.
Unutra je bio sendvič.
„Za slučaj da si opet zaboravio ručak“, rekla je kroz osmijeh.
Tada sam se i ja rasplakao.
Nekada ljudi učine nešto malo i misle da će to biti zaboravljeno. A nekome upravo ta mala dobrota promijeni cijeli život.
