Na papiru je pisalo:
„ZA TEBE.“
Zaledila sam se. Okrenula sam papir, misleći da možda postoji još nešto, ali poleđina je bila prazna.
„Šefice, jeste li vi ovo stavili unutra?“
Odmahnula je glavom.
Narednog dana zazvonio je telefon salona. Javila sam se, a ženski glas je pitao:
„Jesi li pronašla poruku u torbi?“
Bila je to vlasnica.
Rekla je da torbu nije zaboravila slučajno. Dolazila je kod mene mjesecima i primijetila koliko radim, kako nikada ne odbijam mušterije i kako često pričam o svom sinu.
„Ali zašto ste ostavili torbu?“
„Otvori unutrašnji džep. Onaj sa rajsferšlusom.“
Nisam ga ni primijetila.
Otvorila sam ga i unutra pronašla kovertu. U njoj je bilo 1.000 eura.
Odmah sam rekla da ne mogu uzeti toliki novac.
„Možeš“, odgovorila je. „Prije mnogo godina i ja sam bila samohrana majka. Jedna žena je tada pomogla meni. Obećala sam sebi da ću jednog dana isto učiniti za nekoga drugog.“
Počela sam plakati.
Tim novcem platila sam zaostale račune i kupila sinu stvari koje sam mjesecima odlagala.
Nekoliko sedmica kasnije žena je ponovo došla u salon.
Zagrlila sam je i rekla:
„Jednog dana ću vam vratiti.“
Nasmijala se.
„Nemoj meni. Kada budeš mogla, pomozi nekome kome će tada trebati više nego tebi.“
Godinama kasnije, kada sam otvorila svoj mali salon, zaposlila sam mladu samohranu majku koja je očajnički tražila posao.
Tek tada sam potpuno razumjela onu poruku.
Dobrota se ne vraća uvijek osobi od koje je došla. Ponekad samo nastavi put dalje.
