Moja mama je oduvijek govorila da neće cijeli život štedjeti samo da bi jednog dana nama ostavila novac. Nakon penzije počela je putovati, odlazila je na more, kupovala sebi stvari koje je godinama željela i često govorila: „Naporno sam radila. Želim malo i da živim.“
Mene je to ljutilo. Mislila sam da je sebična i da uopšte ne razmišlja o budućnosti.
Kada se ozbiljno razboljela, priznala mi je da više nema gotovo nikakvu ušteđevinu. Zamolila me da joj pomognem platiti nekoliko računa. Još uvijek povrijeđena zbog svega, hladno sam joj rekla: „Potrošila si svoj novac kako si htjela. Sada se sama snađi.“
Nije se raspravljala. Samo je spustila pogled i tiho rekla: „Dobro, dušo.“
Dva dana kasnije nazvao me čovjek kojeg nikada ranije nisam čula. Predstavio se kao mamin advokat i zamolio me da hitno dođem u njegovu kancelariju.
Na stolu me čekala fascikla s mojim imenom.
Otvorio ju je i rekao: „Vaša majka me zamolila da vam ovo predam samo ako joj odbijete pomoći.“
Unutra nije bio račun niti dug.
Bio je dokument o nekretnini za koju nisam ni znala da postoji.
A kada mi je advokat objasnio kome ju je mama ostavila i zašto, nisam mogla zaustaviti suze…
