data-nosnippet>
Otac je preminuo poslije kratke bolesti. Brat je odmah nakon sahrane počeo govoriti o nasljedstvu.
Jednog jutra došao je kod mene i rekao:
„Nemoj očekivati ništa. Tata je kuću i zemlju ostavio meni.“
Nisam željela svađu.
Godinama sam brinula o ocu, ali nikada to nisam radila zbog njegove imovine.
Prošla su dva mjeseca.
Jednog dana pozvao me je čovjek kojeg nisam poznavala.
„Da li ste vi Milena? Imam nešto što vam je otac ostavio.“
Našli smo se u malom kafiću.
Čovjek je na sto spustio STARU METALNU KUTIJU.
Unutra nije bilo novca.
Bila su pisma, jedan ključ i fotografija kuće koju nikada ranije nisam vidjela.
Na poleđini fotografije otac je napisao:
„Ovo pripada onome ko je ostao uz mene kada mi ništa drugo nije ostalo.“
Srce mi je počelo lupati.
Pitala sam čovjeka šta otključava ključ.
Samo je odgovorio:
„Vaš otac je rekao da vas odvedem tamo kada budete spremni.“
Sljedećeg jutra stigli smo pred staru kuću udaljenu skoro 100 kilometara.
Ključ je odgovarao.
Kada sam otvorila vrata, na stolu me čekala još jedna koverta.
Na njoj je bilo napisano moje ime.
Otvorila sam je drhtavim rukama.
Prva rečenica glasila je:
„KĆERI, AKO OVO ČITAŠ, TVOJ BRAT JOŠ UVIJEK NE ZNA ŠTA SAM URADIO TRI DANA PRIJE SMRTI…“
