NA POSLU SAM SVAKOG DANA DOBIJALA KAFU OD ISTOG KOLEGE – TEK POSLIJE NJEGOVOG ODLASKA PRONAŠLA SAM PORUKU KOJU MI NIKADA NIJE DAO
Imala sam trideset pet godina i već dugo nisam vjerovala u velike ljubavne priče.
Poslije nekoliko propalih veza odlučila sam da se posvetim poslu i prestanem očekivati da će se pojaviti „pravi čovjek“.
Tada je u našu firmu došao novi kolega.
Zvao se Stefan.
Imao je trideset osam godina, bio razveden i na prvi pogled potpuno običan muškarac.
Radili smo u kancelarijama jednu preko puta druge.
Prvih sedmica jedva da smo razgovarali.
A onda sam jednog jutra na svom stolu pronašla kafu.
„Ko je ovo ostavio?“ pitala sam.
Stefan je iz svoje kancelarije dobacio:
„Vidim da svako jutro kasniš po nju. Uzeo sam i tebi.“
Sutradan me ponovo čekala kafa.
Pa narednog dana opet.
Vremenom je to postao naš mali ritual.
On bi donosio kafu, a ja bih petkom donosila nešto slatko.
Počeli smo zajedno ručati.
Razgovori o poslu pretvorili su se u razgovore o životu.
Znala sam za njegov razvod.
On je znao za moje propale veze.
Jedne večeri ostali smo sami u kancelariji.
Napolju je padala jaka kiša.
Stefan je ponudio da me odveze kući.
Kada smo stigli pred moju zgradu, ostali smo sjediti u automobilu gotovo sat vremena.
U jednom trenutku pogledao me i rekao:
„Postoji nešto što već dugo želim da uradim.“
Srce mi je počelo lupati.
Približio se.
A onda mu je zazvonio telefon.
Pogledao je ekran i potpuno se promijenio.
„Moram ići.“
Izašao je iz automobila i otišao bez objašnjenja.
Sutradan nije došao na posao.
Nije ga bilo ni naredne sedmice.
Poslala sam mu nekoliko poruka.
Nije odgovorio.
Dvije sedmice kasnije šef nam je rekao da je Stefan dao otkaz i vratio se u svoj rodni grad.
Bila sam povrijeđena.
Pomislila sam da sam ponovo pogrešno protumačila nečiju pažnju.
Prošla su skoro tri mjeseca.
Jednog dana sekretarica mi je donijela kutiju.
„Ovo je ostalo u Stefanovoj ladici.“
Unutra su bile neke njegove stvari.
Na dnu sam pronašla kovertu sa svojim imenom.
Otvorila sam je.
Pisalo je:
„Ako ovo čitaš, vjerovatno nisam imao hrabrosti da ti kažem.“
Stefan je napisao da je njegov otac teško obolio.
Poziv one večeri u automobilu stigao je iz bolnice.
Morao je odmah otići.
Odlučio je vratiti se u rodni grad i brinuti o ocu.
Ali posljednja rečenica potpuno me zatekla:
„Najviše žalim što te one večeri nisam poljubio.“
Uzela sam telefon.
Njegov broj još je bio sačuvan.
Napisala sam samo:
„Za neke stvari još nije kasno.“
Odgovor je stigao poslije manje od minute.
„Jesi li stvarno pronašla pismo?“
„Jesam.“
„I?“
Nasmijala sam se.
„I još mi duguješ kafu.“
Sreli smo se narednog vikenda.
Kada sam izašla iz automobila, Stefan je stajao ispred kafića sa dvije kafe u rukama.
Prišla sam mu.
„Ova je moja?“
„Kao nekada.“
Uzela sam čašu.
A onda sam ga pitala:
„Hoćeš li ponovo čekati tri mjeseca za ono drugo?“
Ovoga puta nije.
Poljubio me nasred parkinga.
Danas smo zajedno.
Ponekad ga zadirkujem da je naša veza počela tek kada je dao otkaz.
On uvijek odgovori:
„Ne. Počela je prvog jutra kada sam zapamtio kako piješ kafu.“
Jer ponekad ljubav ne počne velikim riječima.
Počne onda kada neko primijeti malu stvar koju svi drugi svakog dana previdе.
