…ne brine o novcu i da sjedne u auto.
„Gospođo, vozim vas pravo do bolnice. Nećete platiti ništa.“
Počela je da plače i samo tiho rekla:
„Hvala vam.“
Djevojčica je bila blijeda i jedva je držala oči otvorene. Nisam razmišljao ni o semaforima ni o zaradi te noći, samo sam želio da što prije stignemo.
Čim smo došli pred hitnu, istrčao sam iz auta i pozvao medicinsko osoblje.
Odmah su preuzeli djevojčicu.
Majka je krenula za njima, a prije nego što je ušla okrenula se prema meni i pružila onih 500 dinara.
„Molim vas, uzmite. To je sve što imam.“
Vratio sam joj novac.
„Kupite djevojčici nešto kada izađe odavde.“
Otišao sam.
Mislio sam da ih više nikada neću vidjeti.
Nekoliko sedmica kasnije na taksi stanici prišla mi je žena sa djevojčicom za ruku.
Prepoznao sam ih odmah.
Djevojčica je sada bila nasmijana i izgledala potpuno zdravo.
„Doktori su rekli da smo stigle u posljednji čas“, rekla je majka.
Djevojčica mi je pružila mali crtež.
Na njemu su bili žuti automobil, ona i njena mama, a iznad je velikim slovima pisalo:
„HVALA ČIKO.“
Nisam mogao ništa reći.
Majka mi je ponovo pokušala dati novac, ali nisam prihvatio.
„Samo mi obećajte da, ako ikada vidite nekoga kome treba pomoć, uradite isto.“
Godinama sam vozio hiljade ljudi.
Neki su ostavljali velike napojnice, neki nisu ostavljali ništa.
Ali taj dječji crtež i danas čuvam u automobilu.
Najvrednija vožnja koju sam ikada imao bila je jedina za koju nisam uzeo ni dinara.
