Prošla su tri dana, a od nje nije bilo ni poruke ni poziva. Dječak je svakog jutra pitao:
„Kada se mama vraća?“
Nisam znala šta da mu odgovorim.
Otišla sam do njenog stana. Vrata su bila odškrinuta. Pozvala sam je nekoliko puta, ali niko nije odgovorio.
Ušla sam unutra.
Stan je izgledao kao da je neko otišao na brzinu. Ladice otvorene, nekoliko stvari razbacano po podu, a na kuhinjskom stolu stajala je koverta.
Na njoj je bilo napisano moje ime.
Otvorila sam je drhtavim rukama.
„Ako ovo čitaš, znači da se još nisam vratila. Molim te, čuvaj mog sina dok ne saznaš istinu.“
Odmah sam pozvala policiju.
Dok sam čekala, primijetila sam njen telefon ispod stola.
Bio je ugašen.
Uključila sam ga i na ekranu se pojavilo desetine propuštenih poziva sa istog broja.
Posljednja poruka glasila je:
„Dođi sama. Ako nekome kažeš gdje ideš, više nećeš vidjeti ono po šta dolaziš.“
Krv mi se sledila.
Policija je ubrzo stigla i uzela telefon.
Mislila sam da je riječ o ucjeni.
Ali nekoliko sati kasnije pozvao me inspektor.
„Pronašli smo vašu komšinicu. Živa je i bezbjedna.“
Odahnula sam.
„Gdje je onda bila?“
Inspektor je zastao.
„To će vam ona objasniti. Ali postoji još nešto.“
„Šta?“
„Čovjek sa kojim se sastala tvrdi da je otac njenog sina.“
Pogledala sam dječaka koji je sjedio pored mene.
Ali tada je inspektor dodao:
„Problem je što dokumenti koje smo pronašli pokazuju da dječak možda uopšte nije osoba za koju ste sve ove godine mislili da jeste…“
