data-nosnippet>
BRAT JE TRI DANA NAKON OČEVE SAHRANE PRODAO NAŠU NAJVREDNIJU ZEMLJU I REKAO MI: „TATA JE SVE OSTAVIO MENI“ — KADA JE KUPAC DOŠAO SA BAGERIMA, IZ STARE KUĆE IZAŠAO JE ČOVJEK I REKAO: „IMAM JEDNO PITANJE — KO VAM JE PRODAO MOJU ZEMLJU?“
Moj brat Goran i ja nikada nismo bili posebno bliski.
On je ostao sa ocem na selu, dok sam se ja prije petnaest godina preselila u grad.
Kada je otac umro, vratila sam se zbog sahrane.
Tri dana kasnije Goran me je pozvao.
„Treba da potpišeš jedan papir.“
„Kakav papir?“
„Ništa važno.“
Kada sam stigla, ispred kuće je stajao nepoznat čovjek.
Na stolu ugovor.
Goran je odlučio prodati šest hektara zemlje pored magistralnog puta.
To je bila najvrjednija parcela koju smo imali.
„Kako možeš prodavati prije ostavinske rasprave?“
Nasmijao se.
„ZATO ŠTO JE TATA SVE OSTAVIO MENI.“
„Jesi li vidio testament?“
„Znam šta je otac želio.“
„Onda ti moj potpis ne treba.“
Goran je zaćutao.
„Kupac samo želi da sve bude čisto.“
„Neću potpisati.“
Naljutio se.
„Ti si otišla prije petnaest godina!“
„To ne znači da možeš prodavati šta želiš.“
Otišla sam.
Sedam dana kasnije komšija me je nazvao.
„Jelena, bageri su na vašoj zemlji.“
Odmah sam krenula.
Goran je stajao pored puta sa kupcem.
Radnici su skidali staru ogradu.
„Šta radite?!“
Kupac mi je pokazao ugovor.
„Parcela je kupljena.“
„Od koga?“
„Od vašeg brata.“
„On nije jedini vlasnik.“
Goran je viknuo:
„JESAM!“
Tada su se otvorila vrata male stare kuće na kraju parcele.
Mislila sam da je napuštena najmanje dvadeset godina.
Iz nje je izašao stariji čovjek.
Polako je prišao.
Pogledao bagere.
Zatim kupca.
I rekao:
„IMAM JEDNO PITANJE — KO VAM JE PRODAO MOJU ZEMLJU?“
Svi smo zaćutali.
Goran je problijedio.
„Ko ste vi?“
Čovjek se nasmijao.
„Zovem se Petar.“
Nikada ga nisam vidjela.
Iz stare torbe izvadio je dokumente.
Parcela nije bila upisana na našeg oca.
Bila je upisana na PETRA.
„To je nemoguće“, rekao je Goran.
„Moj otac ovu zemlju obrađuje četrdeset godina.“
Petar je klimnuo.
„Znam.“
„Onda zašto je na vama?“
„Zato što mu je nikada nisam prodao.“
Kupac je odmah počeo vikati.
„Gdje je moj novac?!“
Goran je ćutao.
„KOLIKO SI UZEO?“, upitala sam.
Kupac je odgovorio:
„220.000 EURA.“
Noge su mi se odsjekle.
„Gorane, gdje je novac?“
„Na sigurnom.“
Kupac mu je prišao.
„Hoću ga nazad.“
„Dobićeš.“
Petar je tada pogledao mene.
„Ti si Jelena?“
„Da.“
„Tvoj otac mi je rekao da ćeš vjerovatno ti prva postaviti pravo pitanje.“
„Koje pitanje?“
„Zašto je četrdeset godina obrađivao zemlju koja nije bila njegova.“
Nisam znala odgovor.
Petar je izvadio kovertu.
Na njoj je bio očev rukopis:
„ZA JELENU I GORANA — OTVORITI ZAJEDNO.“
Otvorila sam je.
Otac je napisao:
„Djeco, ako čitate ovo, vjerovatno je neko pokušao prodati Petrovu zemlju.“
Pogledala sam brata.
Goran više nije govorio.
Nastavila sam čitati.
„Prije četrdeset godina Petar mi je pozajmio novac da kupim susjedne parcele.“
„Koje susjedne parcele?“, upitala sam.
Petar je pokazao preko puta magistrale.
Velika livada.
Stari magacin.
I nekoliko poslovnih objekata.
„Sve to je bilo vašeg oca.“
„BILO?“
Petar je klimnuo.
„Prije deset godina prebacio je vlasništvo.“
„Na koga?“
„To ćete saznati kod notara.“
Sljedećeg jutra svi smo sjedili u kancelariji.
Notar je otvorio testament.
Goranu je pripala porodična kuća.
Traktori.
Stoka.
I većina poljoprivrednog zemljišta.
Meni je otac ostavio staru kuću u kojoj je Petar živio.
Goran se ponovo nasmijao.
„Eto.“
Notar ga je pogledao.
„Nisam završio.“
Izvadio je drugu fasciklu.
Parcele preko puta magistrale nisu ulazile u ostavinu.
„Zašto?“
„Zato što vaš otac više nije bio vlasnik.“
Goran se nagnuo prema stolu.
„Ko je vlasnik?“
Notar je pročitao moje ime.
JELENA MARKOVIĆ.
Ostala sam bez riječi.
„Kako?“
Otac je prije deset godina prebacio gotovo devet hektara na mene.
Nikada mi nije rekao.
Na zemljištu su se nalazila tri objekta koja su godinama bila iznajmljivana.
Sav prihod čuvan je na posebnom računu.
Stanje:
412.000 EURA.
Goran je skočio.
„TO MORA DA SE DIJELI!“
Pogledala sam ga.
„A 220.000 koje si uzeo za Petrovu zemlju?“
Zaćutao je.
Notar je rekao:
„Postoji još jedno pismo.“
Otac je napisao:
„GORANE, AKO SADA TRAŽIŠ POLA JELENINE IMOVINE, PRVO JOJ RECI ŠTA SE DOGODILO SA NOVCEM KOJI SAM TI DAO PRIJE PET GODINA.“
Goran je problijedio.
„Kakvim novcem?“, upitala sam.
„Ništa.“
„Koliko?“
Notar je pogledao dokumentaciju.
150.000 EURA.
„Za šta mu je tata dao toliko?“
Goran nije odgovorio.
Petar jeste.
„Da otkupi zemlju koju je vaš otac nekada izgubio.“
„Koju zemlju?“
Petar je pokazao dokument.
Bila je to ista parcela koju je Goran upravo pokušao prodati za 220.000 eura.
„Ne razumijem.“
Petar je objasnio.
Otac je Goranu dao 150.000 eura da kupi parcelu od njega i konačno je vrati porodici.
Ali Goran novac nikada nije dao Petru.
„Gdje je završio?“
Goran je gledao u pod.
„Uložio sam.“
„U šta?“
„U posao.“
„Koji posao?“
Ćutao je.
Tada je kupac koji je platio 220.000 eura spustio dokument na sto.
„Možda ja znam.“
Pogledali smo ga.
„Vaš brat mi nije ponudio samo zemlju.“
„Šta još?“
„Ponudio mi je udio u firmi.“
Naziv firme bio mi je poznat.
Pripadala je mom bivšem mužu.
„Kakve veze Goran ima sa njegovom firmom?“
Brat je zatvorio oči.
Notar je otvorio podatke.
Goran je posjedovao 40% firme.
I to već pet godina.
Tačno od trenutka kada mu je otac dao 150.000 eura.
Pogledala sam ga.
„Ti si očev novac dao MOM BIVŠEM MUŽU?“
„Nije tako jednostavno.“
„Onda objasni.“
Goran je tiho rekao:
„Firma je trebala biti naša.“
„Čija naša?“
Nije odgovorio.
Telefon mi je zazvonio.
Moj bivši muž.
Nisam razgovarala s njim skoro osam godina.
Javila sam se.
„Jelena, jesi li kod notara?“
„Kako znaš?“
„Jer sam čekao ovaj dan.“
„Zašto?“
„Pitaj Gorana ko je zapravo vlasnik preostalih 60% firme.“
Pogledala sam brata.
„Ko?“
Goran je ćutao.
Notar je provjerio dokumente.
Zatim me pogledao.
„Gospođo Jelena… preostalih 60% nije na vašem bivšem suprugu.“
„Na kome je?“
Okrenuo je ekran prema meni.
Pročitala sam ime.
Bilo je to ime mog pokojnog oca.
„Ali tata je mrtav.“
„Jeste“, rekao je notar.
„Šta onda biva sa njegovih 60%?“
Notar je otvorio testament.
I pročitao posljednju rečenicu:
„SVOJ UDIO U FIRMI OSTAVLJAM KĆERKI JELENI, ALI SAMO POD JEDNIM USLOVOM — DA NIKADA NE PLATI DUG KOJI JE NJEN BRAT NAPRAVIO BEZ NJENOG ZNANJA.“
Pogledala sam Gorana.
„Kakav dug?“
Kupac je spustio još jedan papir na sto.
Iznos:
680.000 EURA.
„Gorane… šta si uradio?“
Brat je podigao glavu.
A onda izgovorio rečenicu koju niko od nas nije očekivao:
„POTROŠIO SAM NOVAC POKUŠAVAJUĆI DA OTKUPIM NEŠTO ŠTO JE OTAC PRIJE SMRTI VEĆ TAJNO PREPISAO TEBI.“
