Slavka Stefanović iz sela Trnjane najstarija je stanovnica opštine Aleksinac – napunila je 102 godine. Rođena na Svetog Savu, 27. januara 1924. godine, vek i dve godine života obeležila je u krugu porodice, okružena unucima, praunucima i čukunucima.
Njena priča je priča o radu, izdržljivosti i vremenu kada se život merio trudom.
-Sve se radilo. Pšenica se žnjela, kukuruz se kopao, bašta se obrađivala. Nije bilo posla koji nisam radila – priseća se baka Slavka.
Udala se mlada, sa 19 godina, za Živomira Stefanovića. Brak nije bio po njenoj želji, ali su zajedno gradili dom i porodicu. Dok je suprug radio u Nišu, ona je brinula o kući, imanju i deci.
-Živomir je radio da zaradi, a ja sam radila sve ostalo. I u kući i u polju. Tako je tada bilo – kaže Slavka.
Podigla je dve ćerke, nadživela supruga i obe ćerke, ali iza sebe danas ima veliku porodicu – unuke, praunuke i čukunuke koji o njoj brinu.
-Imam unuke, praunuke, čukunuke… Svi su mi živi i zdravi i to mi je najveća sreća – govori sa osmehom.
Život je nije mazio. Prošla je ratna vremena, nemaštinu i teške lične gubitke.
-Bilo je i lepo i loše. Ali sve prođe. Život ide preko svega – kaže tiho.
Njena snaja Suzana Jovanović kaže da je, s obzirom na godine, baka Slavka dobrog zdravlja.
-Slabije čuje, ali nije senilna niti dementna. Oštroumna je i pamćenje je odlično služi. Pred spavanje se uvek pomoli za zdravlje svih svojih potomaka. Gleda televizor po ceo dan, zanima je sve – i serije i politika – kaže Suzana.
Iako je prošle godine pala u sobi, nije ništa polomila, ali od tada odbija da hoda. Ipak, vedrinu nije izgubila.Baka Slavka nikada nije vodila računa ni o „zdravim navikama“.
-Pušila sam od dvanaeste godine – kaže kroz osmeh.
I danas voli da zapali cigaretu. Hrana joj je oduvek bila domaća i jednostavna, ali dobro zamašćena.
-Jela sam sve: krompir, pasulj, podvarak, pite, sarme, punjene paprike… Volim i papriku, da je dobro ispržena – priča Slavka.
Njena snaja otkriva da je možda jedna od tajni dugovečnosti i to što je decenijama praktikovala popodnevni odmor.
-Bez obzira na obaveze, uvek je posle ručka odspavala. Volela je da dugo spava ujutru, a dok je mogla da hoda, svakodnevno je šetala po dvorištu, voćnjaku i vinogradu – kaže Suzana.
U mladosti je preležala tešku upalu pluća i mesecima bila u bolnici, ali drugih ozbiljnijih bolesti nije imala. Pamti i kako su je konjima i kočijama vozili lekaru, u vreme kada nije bilo autobusa kao danas.
Stoti rođendan proslavila je uz punu kuću gostiju, tortu i poklone, a i 102. rođendan dočekala je okružena porodicom iz Beograda i okoline.
Na kraju razgovora, baka Slavka poručuje ono što smatra najvažnijom životnom istinom:
-Samo da su ljudi živi i zdravi i da niko ne boluje. Sve drugo se izdrži – priča ona.
U 102. godini, njen život ostaje svedočanstvo da se snaga meri strpljenjem, a najveće bogatstvo – porodicom.
