…odmah počeli da se smiju.
Stariji gospodin me potapšao po ramenu i rekao:
„Onda ćeš od danas ovdje imati svoju stanicu. Kad god prolaziš, svrati na kafu.“
Njegova supruga je otišla u kuću, a vratila se sa još jednom kesom.
„Ovo ti je za put“, rekla je.
Pogledao sam unutra — komad domaće pite, nekoliko jabuka i teglica ajvara.
„Ali nisam ovo naručio“, rekao sam kroz smijeh.
„Nisi ni morao“, odgovorila je. „Čovjek ne treba da bude gladan na putu.“
Pružio sam gospodinu novac za sir, ali uzeo je samo dio.
„Dva kilograma sam tražio“, rekao sam.
„I dobio si dva“, odgovorio je. „Ostalo je od nas.“
Tek kada sam stigao kući i otvorio torbu, shvatio sam da su mi spakovali skoro četiri kilograma sira.
Naredne sedmice ponovo sam prolazio tim putem. Ovoga puta nisam svratio praznih ruku. Ponio sam im nekoliko slavonskih proizvoda i kafu.
Kada su me ugledali, gospođa se nasmijala:
„Evo našeg Slavonca!“
Sjedi smo ispred kuće, pili kafu i razgovarali skoro sat vremena.
Od tada, kad god me posao odvede tim putem, zastanem kod njih.
Više ni ne pitam imaju li sira.
A oni više ne pitaju hoću li kafu.
Nekad ti potpuni stranci za nekoliko minuta pokažu da granice postoje na kartama, ali ne moraju postojati među ljudima.
