Na papiru je pisalo:
„Sinoć si u 22:47 izašla iz kuće. Vratila si se u 23:26. Znam gdje si bila.“
Osjetila sam nelagodu. Nisam uradila ništa neobično — otišla sam samo do prijateljice koja živi dvije ulice dalje. Ali činjenica da je neko pratio kada izlazim i vraćam se bila je jeziva.
Uzela sam poruku i otišla pravo kod komšinice.
Čim je otvorila vrata, pokazala sam joj papir.
„Jesi li ti ovo napisala?“
Pogledala je poruku i bez imalo stida odgovorila:
„Jesam. Samo sam htjela da znaš da ovdje ništa ne može proći neprimijećeno.“
„A zašto tebe zanima gdje ja idem?“
Nasmiješila se.
„Samo pazim na komšiluk.“
Nisam željela raspravu. Vratila sam se kući, ali sam odlučila da od tog trenutka čuvam svaku poruku koju dobijem.
Narednih dana saznala sam da nisam jedina. Još troje komšija dobilo je slične poruke. Jednom je napisala ko mu je dolazio u posjetu, drugom kada je došao kući, a trećem čak koliko je dugo automobil bio parkiran ispred zgrade.
Tada smo zajedno otišli da razgovaramo s njom.
„Ovo više nije radoznalost“, rekao joj je jedan komšija. „Ljudi imaju pravo na privatnost.“
Prvi put nije imala spreman odgovor.
Od tog dana dvogled je nestao sa njenog prozora, a poruke su prestale.
Mislila sam da je priča završena.
Ali nekoliko sedmica kasnije, dok sam izlazila iz zgrade, prišla mi je i tiho rekla:
„Znaš, nisam vas posmatrala samo zato što sam radoznala.“
Zastala sam.
„Pa zašto onda?“
Spustila je pogled i odgovorila:
„Zato što sam jedne noći vidjela nešto ispred tvoje kuće što ti nikada nisam rekla…“
