data-nosnippet>
Osjećam se užasno zbog onoga što sam uradila kćerki svog muža. Ovo pišem jer me savjest izjeda i više ne mogu da se pretvaram da se ništa nije dogodilo.
Moj muž ima kćerku iz prethodnog braka. Ima 11 godina i živi sa majkom, ali svaki drugi vikend, praznike i dio raspusta provodi kod nas. Kada smo se muž i ja vjenčali, obećala sam sebi da nikada neću biti ona „zla maćeha“ iz priča. Trudila sam se da djevojčicu prihvatim, kupovala joj sitnice, spremala ono što voli i pokušavala da joj naš dom bude prijatno mjesto.
Međutim, vremenom sam počela osjećati nešto čega me je danas sramota – ljubomoru.
Nisam bila ljubomorna na nju kao dijete, već na odnos koji je imala sa svojim ocem. Kada bi došla kod nas, moj muž kao da bi zaboravio na sve ostalo. Ujutro bi joj pravio palačinke, vodio je u šetnju, gledali bi filmove zagrljeni na kauču i satima razgovarali.
Znala sam da je to normalno. Znala sam da dijete treba svog oca. Ali negdje duboko u meni počela se skupljati neka ružna ogorčenost.
Jednog vikenda došla je kod nas posebno raspoložena. Donijela je ocu crtež koji je napravila u školi. Na njemu su bili njih dvoje i ispod je napisala: „Moj tata je moj najbolji prijatelj.“
Muž ju je zagrlio, poljubio u čelo i rekao da će crtež staviti na zid u svojoj kancelariji.
Ne znam šta mi se tada dogodilo.
Dok su njih dvoje kasnije otišli do prodavnice, ostala sam sama. Uzela sam crtež sa stola, zgužvala ga i bacila duboko u kantu za smeće.
Kada su se vratili, djevojčica ga je odmah počela tražiti.
„Ostavila sam ga ovdje“, govorila je gotovo kroz suze.
A ja sam je gledala pravo u oči i slagala:
„Možda si ga negdje izgubila.“
Tražila ga je skoro pola sata. Na kraju je sjela na krevet i počela plakati. Moj muž ju je tješio, a mene je prvi put počela gristi savjest.
Sljedećeg jutra vratila se svojoj majci.
Mislila sam da je sve završeno.
Ali nekoliko dana kasnije muž je došao kući neobično tih. Sjeo je preko puta mene i spustio telefon na sto.
„Moramo razgovarati“, rekao je.
Pitala sam šta se dogodilo.
Nije odgovorio. Samo je pustio snimak na telefonu.
Tada sam se sledila.
Potpuno sam zaboravila da smo nekoliko mjeseci ranije postavili malu sigurnosnu kameru u dnevnoj sobi.
Na snimku se jasno vidjelo kako uzimam crtež njegove kćerke, gužvam ga i bacam u smeće.
Muž me je pogledao očima kakve nikada ranije nisam vidjela.
Ali ono što mi je zatim rekao bilo je mnogo gore od same činjenice da je otkrio šta sam uradila…
