Stevan je dugo gledao fotografiju, a zatim je pružio meni.
Ruke su mi zadrhtale čim sam je ugledala. Na slici je bila moja majka, mlada i nasmijana, ispred kuće u kojoj sam odrasla.
„Odakle vam ovo?“ upitala sam.
Stevan je spustio pogled.
„Vašu majku sam poznavao prije nego što ste se vi rodili. Zapravo, zbog nje sam se danas vratio u ovaj kraj.“
Nisam mogla da vjerujem šta čujem. Majka mi nikada nije spominjala čovjeka po imenu Stevan.
„Bili smo veoma bliski“, nastavio je. „Ali život nas je razdvojio. Ja sam otišao u Sloveniju, a ona se ubrzo udala.“
Zatim je okrenuo fotografiju. Na poleđini je majčinim rukopisom bila ispisana kratka poruka i datum — samo nekoliko mjeseci prije mog rođenja.
Srce mi je počelo snažno lupati.
Stevan me pogledao pravo u oči i rekao:
„Postoji razlog zbog kojeg sam vas pitao za prezime. Godinama pokušavam da saznam šta se dogodilo nakon mog odlaska.“
„Šta želite da kažete?“ jedva sam izgovorila.
Iz džepa je izvadio još jedno staro pismo.
„Ovo mi je vaša majka poslala prije više od sedamdeset godina. Stiglo je kada sam već bio daleko. U njemu je napisala nešto što mi nikada nije dalo mira.“
Otvorio je pismo i pokazao mi posljednju rečenicu.
Kada sam je pročitala, pogledala sam Stevana i shvatila zašto mu je moje prezime bilo toliko važno.
