Unuk je pogledao oca, pa djeda, i tiho rekao:
„Tata je tim novcem platio dug.“
Nenad je odmah skočio sa stolice.
„Kakav dug? Ne znaš ti ništa o tome!“
Ali dječak je nastavio:
„Znam jer sam slučajno čuo kada si pričao telefonom. Rekao si da ćeš vratiti 12.000 maraka prije nego što mama sazna.“
Milorad je zanijemio.
Nenad je dugo ćutao, a onda priznao da je nekoliko mjeseci prije kupovine stana napravio veliki dug. Kada je otac ponudio 20.000 maraka, vidio je priliku da riješi oba problema.
„Stan je koštao manje nego što sam ti rekao. Osam hiljada sam dao za stan, a ostatkom sam vratio dug.“
„A zašto je stan samo na Aleksandrino ime?“ upitao je Milorad.
Nenad je spustio glavu.
„Zato što sam se plašio da bi zbog mojih dugova jednog dana mogli uzeti ono što imamo. Mislio sam da tako štitim porodicu.“
Milorad nije znao šta ga više boli — izgubljeni novac ili činjenica da ga je rođeni sin lagao.
Ali tada je Aleksandra, koja je sve vrijeme ćutala, donijela fasciklu i stavila je na sto.
„Postoji još nešto što Nenad ne zna“, rekla je.
Izvadila je dokument i pružila ga Miloradu.
„Stan jeste na moje ime, ali prije godinu dana sam kod notara potpisala dokument. Ako se meni nešto dogodi, stan ne pripada samo meni.“
Nenad ju je zbunjeno pogledao.
„Kako misliš? Kome onda pripada?“
Aleksandra je pogledala Milorada i odgovorila:
„Vašim unucima. Nisam htjela da djeca jednog dana ostanu bez doma zbog njegovih dugova.“
U sobi je nastala potpuna tišina.
