Ali kad smo stigli u restoran, shvatila sam da to ipak nije bila šala.
Čim smo sjeli, počeo je pričati koliko je platio auto, koliko troši na garderobu i kako „ne može svako pratiti njegov stil života“. Zatim me pogledao i pitao koliko zarađujem.
Tad mi je već bilo neprijatno, ali sam odlučila da vidim dokle će ići.
U jednom trenutku mi je rekao:
„Znaš, meni je važno iz kakve porodice djevojka dolazi. Ne bih mogao biti sa nekim ko mi nije ravan.“
Samo sam se nasmijala.
Nije znao da Clio koji vozim nije jedini automobil u našoj porodici. Vozila sam ga jer mi je bio praktičan i jer nisam imala potrebu da bilo kome dokazujem koliko imamo.
Kad je stigao račun, teatralno je izvadio novčanik i rekao:
„Ja ću platiti ovaj put.“
Odgovorila sam:
„Ne moraš. Svako svoje.“
Platila sam svoj dio, ustala i pozvala taksi.
Dok sam izlazila, pitao me:
„Čekaj, zar nećeš da te odvezem?“
Okrenula sam se i rekla:
„Ne, hvala. Paziću kako sjedam u taksi.“
Nikada više nisam izašla s njim.
