BRAT JE GODINAMA TVRDIO DA MU NE PRIPADA NIŠTA, A POSLIJE MAJČINE SAHRANE PROMIJENIO JE PRIČU
Kada je majka umrla, Ana i njen brat Nikola ostali su sami da riješe pitanje porodične kuće i zemlje.
Godinama prije toga Nikola je govorio:
„Meni ta kuća ne treba. Ana je ostala uz majku, neka sve bude njeno.“
Ana mu je vjerovala.
Dok je Nikola živio sa porodicom u drugom gradu, ona je posljednjih deset godina bila uz majku. Vodila ju je ljekaru, kupovala lijekove, plaćala račune i svojim novcem renovirala stari krov.
Nikada nije tražila ništa zauzvrat.
Sedam dana poslije sahrane Nikola je došao sa suprugom.
Ali ovoga puta nije došao sam.
Sa njima je bio i čovjek kojeg Ana nikada ranije nije vidjela.
„Ovo je moj advokat“, rekao je Nikola.
Ana je pomislila da se šali.
„Kakav advokat?“
Nikola je sjeo za sto i hladno rekao:
„Razmislio sam. Polovina kuće pripada meni.“
Ana nekoliko trenutaka nije mogla da progovori.
Podsjetila ga je na sve što je godinama govorio.
„To sam govorio dok je mama bila živa“, odgovorio je. „Sada je situacija drugačija.“
Njegova supruga je ćutala i gledala u pod.
Ana nije željela svađu.
Otišla je do starog ormara u majčinoj sobi i donijela kutiju sa dokumentima.
„Ako ti pripada polovina, dobićeš je“, rekla je.
Nikola se nasmiješio.
Ali onda je Ana izvadila jednu kovertu na kojoj je majčinim rukopisom pisalo:
„OTVORITI KADA MENE VIŠE NE BUDE.“
Nikolin osmijeh je nestao.
U koverti nije bio testament.
Bilo je nešto mnogo neočekivanije.
Majka je godinama vodila preciznu evidenciju novca koji je davala djeci.
Kada se Nikola ženio, prodala je dvije parcele i dala mu novac za kupovinu stana. Nekoliko godina kasnije platila mu je veliki dio kredita kada je upao u finansijske probleme.
Pored svakog iznosa nalazio se datum.
Na posljednjem papiru bila je kratka poruka:
„Nikola je svoj dio porodične imovine dobio dok sam bila živa. Ani nisam mogla dati isto, jer je sve što je imala godinama davala meni i ovoj kući.“
Nikola je dugo ćutao.
Ali advokat je tada rekao da ta poruka sama po sebi možda neće odlučiti kome pravno pripada imovina.
Ana ga je pogledala i odgovorila:
„Znam.“
Zatim je iz kutije izvadila još jedan dokument.
Ovoga puta Nikola je potpuno problijedio.
Bio je to ugovor koji je potpisao prije mnogo godina kada mu je majka dala novac od prodaje zemlje.
Na dnu dokumenta stajao je njegov potpis.
Nikola je uzeo papir i samo rekao:
„Nisam znao da je ovo sačuvala.“
Ana mu je odgovorila:
„Mama je očigledno znala da će joj jednom trebati.“
Nikola tog dana nije više govorio o prodaji kuće.
Nekoliko sedmica kasnije ponovo je došao kod sestre — bez supruge i bez advokata.
Sjeo je za isti sto i rekao:
„Nisam došao zbog kuće. Došao sam da ti kažem da sam se ponio kao da smo poslije majčine smrti postali stranci.“
Ana mu nije odmah oprostila.
Ali mu je skuvala kafu.
Jer je shvatila da kuća možda može da se podijeli na dvije polovine, ali da neke porodične svađe ostave pukotinu koju nijedan papir ne može lako da popravi.
