SVEKRVA JE SNAHI GODINAMA GOVORILA DA JE „SAMO GOST“ U NJENOJ KUĆI – A ONDA JE SIN OTKRIO ŠTA JE MAJKA RADILA IZA NJIHOVIH LEĐA
Kada se Ivana udala za Dejana, preselila se u kuću njegove majke Ljubice.
Imali su cijeli sprat za sebe i sami su ga renovirali.
Ivana je od svoje ušteđevine dala skoro 15.000 maraka za novu kuhinju, kupatilo i namještaj.
Ali Ljubica joj nikada nije dozvolila da se osjeća kao kod svoje kuće.
„Nemoj zaboraviti da je ovo kuća mog pokojnog muža i mene“, često bi govorila.
U početku je Ivana ćutala.
Kada bi spremila ručak, Ljubica bi pronašla manu.
„Dejan je prije jeo bolju hranu.“
Kada bi kupila nove zavjese:
„Niko te nije pitao da mijenjaš moju kuću.“
Najgore je bilo kada Dejan nije bio kod kuće.
Tada bi Ljubica govorila:
„Da nije bilo mog sina, ti danas ne bi imala ništa.“
Ivana nije željela svađati muža sa majkom.
Zato mu dugo ništa nije pričala.
A onda je ostala trudna.
Mislila je da će dolazak unuka popraviti njihov odnos.
Dogodilo se suprotno.
Ljubica je počela određivati kako će se dijete zvati, gdje će spavati, pa čak i ko smije dolaziti da ga vidi.
Kada se dječak rodio, Ivana je pokušavala postaviti granice.
Jednog dana rekla je:
„Molim vas, nemojte ulaziti u našu sobu bez kucanja.“
Ljubica se naljutila.
„U vlastitoj kući da kucam?!“
Od tog dana odnos je postao još gori.
Nekoliko mjeseci kasnije Dejan je otišao na službeni put.
Već prve večeri Ljubica je došla na sprat.
„Ivana, moramo razgovarati.“
Spustila je nekoliko papira na sto.
„Hoću da potpišeš da nemaš nikakva prava na ovu kuću.“
Ivana ju je zbunjeno pogledala.
„Nikada nisam ni rekla da je kuća moja.“
Ljubica se nasmijala.
„Dobro. Onda neće biti problem da potpišeš.“
Ivana je odbila.
Sutradan, kada se vratila iz prodavnice sa bebom, njen ključ više nije mogao otvoriti ulazna vrata.
Brava je bila promijenjena.
Pozvonila je.
Ljubica je otvorila.
„Dok ne potpišeš papire, možeš kod svojih.“
Ivana nije mogla vjerovati šta čuje.
„Moje stvari i stvari vašeg unuka su unutra.“
„Dejan će ti ih donijeti.“
Ivana nije pravila scenu.
Uzela je telefon i pozvala muža.
Dejan se vratio kući iste večeri.
Kada je saznao šta je majka uradila, prvi put su se ozbiljno posvađali.
„Mama, izbaciš moju ženu i dijete dok mene nema?!“
Ljubica je odgovorila:
„Samo štitim ono što je naše.“
Dejan je nekoliko trenutaka ćutao.
A onda je rekao:
„Dobro. Onda ćemo otići svi.“
Ljubica se nasmijala.
„Kuda ćete? Nemate vi novca za svoj stan.“
Dejan ju je pogledao.
„Mama… upravo o tome sam htio da razgovaramo.“
Iz torbe je izvadio fasciklu.
Kada je Ljubica vidjela šta se nalazi unutra, osmijeh joj je nestao.
Jer njen sin je već mjesecima pripremao nešto o čemu majci nije rekao ni riječ.
A poslije onoga što je Dejan te večeri saopštio, Ljubica je prvi put shvatila da možda upravo ona ostaje sama u kući koju je toliko pokušavala zaštititi.
