data-nosnippet>
MUŽ MI JE REKAO DA IDE NA SLUŽBENI PUT – A ONDA ME JE IZ HOTELA POZVALA ŽENA KOJU NIKADA NISAM VIDJELA
Sa mužem sam bila u braku šesnaest godina. Imali smo dvoje djece i nikada nisam imala razlog da sumnjam da mi nešto ozbiljno krije.
Zbog posla je povremeno putovao. Nekada bi odsustvovao jednu noć, nekada cijeli vikend.
Jednog petka spakovao je kofer i rekao:
„Moram u Sarajevo. Imamo važan sastanak u subotu.“
Poljubio je djecu, pozdravio mene i otišao.
Te večeri poslao mi je poruku da je stigao u hotel.
Oko ponoći zazvonio mi je telefon.
Nepoznat broj.
Javila sam se, a ženski glas je pitao:
„Jeste li vi supruga gospodina Petrovića?“
Potvrdila sam.
„Zovem vas iz hotela. Mislim da biste trebali doći.“
Srce mi je počelo lupati.
Pomislila sam da mu se nešto dogodilo.
„Je li moj muž dobro?“
Žena je nekoliko sekundi ćutala.
„Fizički jeste. Ali ovdje je nastao problem i vaše ime se pojavilo u dokumentima.“
Nisam razumjela.
Pitala sam kakvim dokumentima.
Nije željela objašnjavati telefonom.
Sutradan rano ujutro sjela sam u automobil i krenula.
Mužu nisam rekla da dolazim.
Kada sam stigla u hotel, na recepciji me čekala žena koja me prethodne večeri pozvala.
Odvela me u malu kancelariju i stavila kopiju računa ispred mene.
Apartman u kojem je moj muž odsjedao nije bio rezervisan na firmu.
Rezervaciju je napravila žena.
I nije bila prvi put.
Na računu su se nalazili njegovo ime i ime žene koja je sa njim mjesecima dolazila u isti hotel.
Mislila sam da sam otkrila ljubavnicu.
Ali recepcionerka je zatim rekla:
„To nije razlog zbog kojeg sam vas pozvala.“
Iz ladice je izvadila kovertu.
Moj muž ju je prethodne večeri zaboravio na recepciji.
Na njoj je bilo moje ime.
Otvorila sam je.
Unutra su bile kopije dokumenata za prodaju naše vikendice.
Vikendicu sam naslijedila od roditelja i muž nije mogao sam da je proda.
Ali među papirima se nalazila i kopija moje lične karte.
Pored nje je bio pripremljen dokument sa mjestom za moj potpis.
Odmah sam pozvala advokata.
Rekao mi je:
„Ništa ne potpisujte i ne razgovarajte s njim dok ne vidimo originale.“
Dok sam još sjedila u kancelariji, otvorila su se vrata.
Ušao je moj muž.
Iza njega je stajala žena koju sam prepoznala sa hotelskih fotografija.
Kada me ugledao, potpuno je problijedio.
„Šta ti radiš ovdje?“
Nisam odgovorila.
Samo sam podigla kovertu.
Žena pored njega tada je pogledala dokumente i rekla:
„Rekao si mi da je vikendica već tvoja.“
Tada sam shvatila da ni ona nije znala cijelu istinu.
Muž joj je obećao da će vikendicu prodati i da će tim novcem zajedno kupiti stan.
Meni je posljednjih mjeseci pričao da vikendicu treba prodati jer je „preskupa za održavanje“.
Nije još falsifikovao moj potpis niti završio prodaju, ali je očigledno pripremao sve da me ubijedi da potpišem.
Vratila sam se kući bez njega.
Naredne sedmice zaštitila sam dokumentaciju i pokrenula razvod.
Vikendicu nisam prodala.
Ljubavnica ga je, koliko sam kasnije saznala, ostavila čim je shvatila koliko joj je lagao.
Muž me mjesecima molio da razgovaramo.
Jednom mi je rekao:
„Napravio sam najveću grešku života.“
Odgovorila sam:
„Greška je kada pogriješiš datum ili skreneš na pogrešan put. Ovo si planirao mjesecima.“
Tu se naš razgovor završio.
Danas vikendicu koristim sa djecom.
A svaki put kada tamo odemo, sjetim se da sam mislila kako mi je najveći problem to što je muž imao ljubavnicu.
Nisam ni slutila da je sa njom već planirao život koji je trebalo da plati onim što je pripadalo meni.
