A onda me jednog jutra nazvala i pitala:
„Mama… mogu li da dođem? Moramo da razgovaramo.“
Po glasu sam znala da nešto nije u redu. Došla je sama, bez muža. Sjela je za sto i dugo ćutala, a onda su joj krenule suze.
„Mama, pogriješila sam. On je otišao. Ostavio mi je dugove i rekao da se sama snađem.“
Nisam rekla: „Jesam li ti rekla.“ Samo sam joj sipala kafu i čekala.
Tada je spustila pogled i tiho rekla:
„Sad razumijem zašto nisi prodala kuću zbog mene. Ja sam mislila da mi želiš uzeti ono što mi pripada, a ti si zapravo pokušavala da me zaštitiš.“
Iz torbe je izvadila onu poruku svog muža koju sam pročitala mjesecima ranije.
„Sačuvala sam je. Svaki put kad je pročitam, stidim se što sam tada stala na njegovu stranu.“
Uhvatila sam je za ruku i rekla:
„Kuća nikada nije bila važnija od tebe. Ali morala si sama da shvatiš ko te voli, a ko samo računa šta će jednog dana dobiti.“
Zaplakala je još jače.
Nekoliko mjeseci kasnije vratila se u svoj život, našla posao i počela sve ispočetka. A ja sam prvi put poslije mnogo godina osjetila da nisam izgubila kćerku.
Samo sam morala da prestanem da joj rješavam probleme kako bi sama naučila da razlikuje ljubav od interesa.
