U današnjem članku govorimo o Milunki Savić, jedinstvenoj i hrabroj ženi čije ime zaslužuje počasno mesto u istoriji, ne samo Srbije već i celog sveta.
Njena životna priča je svedočanstvo o neustrašivosti, velikodušnosti i nepokolebljivoj posvećenosti, kako otadžbini, tako i porodici i deci. Rođena 24. juna 1890. godine u selu Koprivnica kraj Raške, Milunka je odrasla u skromnim uslovima, ali sa snažnim osećajem za pravdu i dužnost. Kada je njen brat pozvan u vojsku, Milunka je odlučila da ga zaštiti. Skraćene kose i vezanih grudi, prerušila se u muškarca pod imenom Milun Savić, i tako se prijavila u vojsku.
Učestvovala je u Balkanskim ratovima, a njen pol je otkriven tek nakon ranjavanja u Bregalničkoj bici. Tada je već pokazala izuzetnu hrabrost na bojnom polju, zbog čega su joj vojni nadređeni omogućili da nastavi da ratuje – ovaj put kao žena. Tokom Prvog svetskog rata, Milunka se ponovo prijavila kao dobrovoljac. Bila je deo čuvenog Gvozdenog puka, elitne jedinice srpske vojske. Izdvajala se kao bombaš, naročito u Kolubarskoj bici, za šta je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Teško ranjena u glavu 1915. godine, povlačila se preko Albanije sa ostatkom vojske. Nakon oporavka, vratila se na Solunski front, gde se naročito istakla u bici na Kajmakčalanu, zarobivši čak 23 bugarska vojnika.
Za izuzetnu hrabrost dobila je niz odlikovanja – među njima su dva ordena francuske Legije časti, medalja „Miloš Obilić“, a posebno se ističe kao jedina žena na svetu koja je odlikovana francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. I pored tolikih priznanja, nakon rata njen život nije bio lak. Nakon demobilizacije, živela je u Mostaru gde se udala za Veljka Gligorijevića. Dobili su ćerku Milenu, ali brak nije opstao. Po razvodu, 1929. godine, preselila se u Beograd i zaposlila kao spremačica u Hipotekarnoj banci.
Iako bez formalnog obrazovanja, svoj posao je obavljala posvećeno i s ponosom. Vremenom je napredovala i postala nadzornica čistačica, zarađujući platu koja je bila na nivou tadašnjih lekara i inženjera. Sama je podigla kuću na Voždovcu, blizu voždovačke crkve, i uprkos teškoćama, bila je snažna i posvećena majka. Njena ljubav prema deci bila je neizmerna – osim rođene ćerke, usvojila je još tri devojčice: Milku, Višnju i Zorku.
Milunka j brinula o više od tridesetoro dece, od kojih je mnoge i školovala. Iako sama nije imala priliku za obrazovanje, deci je obezbeđivala knjige, hranu i toplinu doma. Njeni unuci je pamte kao toplu i brižnu ženu, koja ih je obasipala ljubavlju i pažnjom, a ne kao strogog ratnika. Kuvala bi skroman ručak koji bi delila sa svakim ko bi pokucao na vrata – niko nije bio odbijen, niko nije ostao gladan.
Uprkos ogromnom doprinosu državi i društvu, u Srbiji je često bila zaboravljena i marginalizovana. Pozivali su je da se pojavljuje samo kada je trebalo da se pokaže pred kamerama – tada bi obukla svečanu odeću, stavila ordenje i stala pred objektiv. Poslednje godine života provela je skromno, u stanu u Braće Jerkovića koji joj je dodelio grad Beograd.
Milunka Savić preminula je 5. oktobra 1973. godine, u 81. godini. Njena porodica je želela da je sahrane uz državne počasti, ali je procedura odlagana, pa su je sahranili na Novom groblju u Beogradu. Kasnije se saznalo da su u neposrednoj blizini njenog groba sahranjeni i ljudi protiv kojih se borila – što mnogi vide kao simbol njenog životnog puta, ispunjenog paradoksima i borbama.
Četiri decenije nakon smrti, njeni posmrtni ostaci preneseni su u Aleju velikana, što je bio simbolični čin ispravljanja nepravde. Prvi spomenik njoj u čast podignut je u Jošaničkoj banji, a 2024. godine otkriven je i spomenik na uglu ulica Meštrovićeve i Braće Jerković, u opštini Voždovac. Na njemu je prikazana sa puškom u jednoj ruci i devojčicom u drugoj – snažan simbol njene borbe na frontu i bezuslovne ljubavi prema deci.
Milunka Savić nije bila samo ratnica – bila je i majka, hraniteljka, oslonac mnogima. Njena priča ne sme biti zaboravljena, jer je ona primer da se prava snaga ne meri oružjem, već dobrotom, poštenjem i nesebičnom ljubavlju prema drugima.
